Продолжение проекта: Открытый корпус вепсского и карельского языков

Корпус вепсского языка

Тексты

Список текстов / подкорпус вепсских сказок


Pihkmut da kivut

подкорпус вепсских сказок

средневепсский диалект, западные говоры

Информант: Ишевская Дарья Викторовна, г.р. 1896, место записи: Пелдуши (Pecoil), Подпорожский р-н, Ленинградская обл., г. записи: 1948, записали: Хямяляйнен Михаил Михайлович

Вепсские народные сказки, (1996), с. 143-148; НА КарНЦ, оп.43, №141, л.80-87

Pihkmut da kivut

   

Скатёрка и жерновок

 
Eliba prihäine da akaine.    Жили паренек да женщина.
   
Nece mam poigale sanub:    Эта мать говорит сыну:
   
- Kut mii eläškandemai, liibäd ni supalašt’ ele.    – Как мы будем жить – хлеба ни кусочка
   нет.
Prihäine:    
   Паренек:
- Mamoi, mäne aitha, kolotiške purnuižed, možot lüudat pazaižiš juväižid libo jouhošt’ edįk lüudaiž.»    
   – Мама, иди в амбар, выколоти закрома, может быть, найдешь в щелях зернышки. Или не найдешь ли муки.
Akaine mäni aitha, koloti, koloti purnuižed, pihki da jouhod lüuzi puzikaižen.    
   Женщина пошла в амбар, повыколачивала закрома, вымела и наскребла лукошко муки.
Aitaspäi läksi, libui sur’ tul'l'aine, jouhon necen kaiken puhui tul'l'aižou.    
   Пошла из амбара, поднялся очень сильный ветер, всю эту муку сдуло ветром.
Akaine tuli pert'he värunke:    
   Женщина пришла в избу с плачем:
- Oi, oi, poig, kerazin', kerazin' jouhošt’ puzikaižen, da tul'l'aine vii.    
   – Ой-ой, сын, собрала я лукошко муки, да ветер унес.
Poig:    
   Сын:
- Ala väriže, mamoi, mina mänen tul'l'aižou pakičen jouhon tagaz.    
   – Не плачь, мама, я пойду выпрошу у ветра муку обратно.
– Ka kut sä tulläižou jouhon pakičed?    
   – Как ты у ветра муку выпросишь?
– Linneb jouh sadut.    
   – Будет мука добыта!
I män’ prihäine tul'l'aižou jouhot samha.    
   И пошел парень у ветра муку доставать.
Mäni tul'l'aižennost:    
   Пришел к ветру:
- Tul'l'aine, anda jouh, mamalain miak sä vüid'?»    
   – Ветер, отдай муку,зачем ты у моей мамы унес?
– Mina antta emboi, mäne tagemba minun vellennost, hän sinii andab.    
   – Я не могу дать, иди дальше, к моему брату, он тебе даст.
Prihäine mäni edembahk toižen tul'l'aižennost.    
   Парень пошел дальше,
Tul'l'aine diki äjou puhub.    к другому ветру.
   
Prihäine:    Ветер очень сильно дует.
   
- Anda jouh minii.    Парень:
   
Tul'l'aine:    – Отдай мне муку.
   
- Emboi jouhod antta mina, mäne edemba, om minun tat diki vägihine tul'l'aine.    Ветер:
Hän sinii andab.»    
   – Не могу я дать муки, иди дальше, мой отец очень сильный ветер.
Mäni prihäine vägihižen pohjaižen tulläižennost.    Он тебе даст.
   
Prihäine:    Пошел парень к сильному северному ветру.
   
- Ala käräida minun päle, anda jouh minii, miil liibäd söda ele.    Парень:
   
- Mina jouhod antta emboi, mina andan sinii pihkmuden, levitad stolale, midä pakičet toda söda, sidä andab.    – Не сердись на меня, отдай мне муку, у нас хлеба нет, есть нечего.
   
Prihäine ihastui, kumarzihe jougha tul'l'aižele i mäni kodihe.    – Я муки не могу дать, я дам тебе скатёрку: расстелешь на столе, что попросишь поесть, то и даст.
   
Astta oli edahaks.    Парень обрадовался, поклонился ветру в ноги и пошел домой.
   
Tuli derounaha, pakičihe öks. Ižand händast pästi.    
   Идти было далеко.
- Ištte, prihäine, užinale, eskäi    
panetud.    Пришел в деревню. Попросился ночевать. Хозяин его пустил.
   
Prihäine:    – Садись, парень, ужинать, потом ляжешь спать.
   
- Minai om ičein' užin.    Парень:
   
Pihkmuden kaivoi, leviti stolale:    – У меня свой ужин.
   
- Pihkmut, anda minii söda.    Достал скатерку, расстелил на столе:
   
Pihkmut kaiked andoi.    – Скатёрка, дай мне поесть.
   
Ižand čududelese:    Скатёрка всего дала.
   
- Mitte nece pihkim!    Хозяин удивляется:
   
Prihäine süi, panihe magattaha.    – Что за скатерть!
   
Prihäine uinoz’, ižand necen pihkmuden hänou vorui, a pan’ prostan pihkmüden hänele.    Парень поел, лег спать.
   
Prihäine homencou nuuzi aigašti i män’ kodihe.    Парень уснул, хозяин у него украл эту скатерть, а простую подложил ему.
   
Tuli mamazennost:    Парень встал утром рано и пошел домой.
   
- Mamoi, mina nugude toin' kaiked. Ištte sömhä.    Пришел к матери:
   
Prihäine pihkmuden leviti: «Pihkmut, anda söda.»    – Мама, я теперь принес всего.
   Садись есть.
A pihkmut ii anda.    
   Парень расстелил скатёрку: Скатёрка, дай поесть.
Prihäine fatihe:    
   А скатёрка не дает.
- Verno ižand vorui necen pihkmuden.    
   Парень спохватился:
Mest mänen tull'l'aižennost, pakičen jouhod.    
   – Наверно, хозяин украл эту скатёрку.
Dai män’ prihäine tul'l'aižennost jouhot pakičemha.    
   Пойду опять к ветру, попрошу муки.
Tuli prihäine tul'l'aižennost.    
   И пошел парень к ветру
- Tul'l'aine, anda jouh.    муки просить.
   
– Jouhod mina antta emboi, a andan kivuden, jouhouda kivudou, andab kaiked.    Пришел к ветру:
   
Prihäine kivuden oti dai uidi kodihe.    – Ветер, отдай муку!
   
Tuli ösijale, taričihe öks.    – Муки я дать не могу, а дам жерновок, помелешь – будет все.
   
Ižand pästi.    Парень взял жерновок и пошел домой.
   
- Išttezo sömhä.    Пришел на ночлег, просится ночевать.
   
– Minai om ičein' užin.    Хозяин пустил.
   
Prihäine jouhouzi kivudou, pästi kaiked. Prihäine süi, pani magattaha.    – Садись кушать.
   
Uinoz’ prihäine.    – У меня свой ужин.
   
Ižand necen kivuden vorui, hänele pani prostan kivuden.    Парень помолол жерновом, намолол всего. Парень поел, лег спать.
   
Prihäine aigoiž nuuzi dai män kodihe necen kivudenke.    Уснул парень.
   
Tuli kodihe mamazennost.    Хозяин украл этот жерновок, положил ему простой жерновок.
   
- Mamoi, ištte sömhä.    Парень рано встал и пошел домой с этим жерновом.
   
Kivudou jouhouz’, kivud ii pästand nimida.    Пришел домой к матери:
   
Prihäine hvatihe radod:    – Мама, садись кушать!
   
- Nece ižand mindai maniteleb.    Жерновом помолол, жернов ничего не намолол.
   
Mänen mest tul'l'aižennost.    Парень хватился:
   
Mäni tul'l'aižennost:    – Этот хозяин меня обманул.
   
- Tul'l'aine, anda minii jouh.    Пойду опять к ветру.
   
Tul'l'aine:    Пошел к ветру:
   
- Emboi antta sinii jouhod, enamb antta ii midä    – Ветер, отдай мне муку!
   
Andan mina sinii dubinaižen, dubinaižele sanu: «Lö hiidazoi.»    Ветер:
   
Prihäine dubinaižen oti, män’ kodihe.    – Не могу дать тебе муки,
   больше дать нечего.
Tuli mest sen ižandannost öks.    
   Дам я тебе дубинку, скажи дубинке:
Ižand mest:    «Бей их».
   
- Ištte užinale.    Парень взял дубинку, пошел домой.
   
– En tahtoi, panemoi muite.    Пришел опять к тому хозяину на ночь.
   
Ižand hvatihe: «Mest toi midani prihäine, ii ištte sömhä.»    Хозяин опять:
   
Prihäine uinoz’. Ižand podoidi prihäižennost:    – Садись ужинать.
   
"Užo mina otan kaluižen necen".    – Не хочу, лягу так.
   
Ižand otaškanz’, a prihäine-se ii magadand.    Хозяин хватился: «Опять что-нибудь принес парень: не садится есть».
   
- Kaluine, lö händast!    Парень уснул, хозяин подошел к парню:
   
Kaluine ku oti kävelta sel'gädme ižanduu.    «Возьму-ка я эту дубинку».
   
Ižand moliškanzihe prihäižele:    Хозяин стал брать, а парень-то не спал:
   
- Kel'dä, okha hiitab löndan.    – Дубинка, бей его!
   
Prihäine:    Дубинка как начала ходить по спине хозяина!
   
- Anda minii pihkmut da kivut tagaz, siloi mina keldän.    Хозяин стал умолять парня:
   
– Andan,- sanui ižand.    – Уйми, пусть перестанет бить!
   
Andoi kivuden i pihkmuden.    Парень:
   
Prihäine kel'di kaluižen, oti kivuden, pihkmuden i kaluižen i män’ kodihe.    – Отдай мне скатёрку и жерновок, тогда я уйму.
   
Tuli mamazennost:    – Отдам! – сказал хозяин.
   
- Mamoi, mii bahattuimai!    Отдал скатёрку и жерновок.
   
Mam kuumet sutkad i ištub sömäta.    Парень унял дубинку, взял жерновок, скатёрку и дубинку и пошел домой.
   
- Ištte, mamoi, sömhä.    Пришел к матери:
   
Pihkmuden leviti stolale:    – Мама, мы разбогатели!
   
- Anda, pihkmut, södä!    Мать трое суток сидит без еды.
   
Pihkmudele kaiked tegihe söda.    – Садись, мама, есть. –
   
Mam ihastui.    Скатёрку расстелил на столе:
   
Kivuden stolale pani, ku jouhoudab kivuden, sigä vuu parembad söndad hot’ mi.    – Дай, скатёрка, есть!
   
Mam da poig eletas diki čomin'.    На скатёрке появилась всякая еда.
   
Eli sid ii edahan bajar', kulišti necen radon, prihäine ninga bohattui.    Мать обрадовалась.
   
Tuli prihäižennost. Kutak nece pihkmut mänitada?    Жерновок на стол поставил – как помелет на жернове, там еще лучше еда.
   
- Prihäine, anda minii pihkmut vähäižeks, mina kucun adivoid', adivoide aigaks.    Мать и сын стали жить очень хорошо.
Mina sinii andan dengoid'.»    
   Жил недалеко оттуда барин, услыхал он, как парень разбогател.
Prihäine soglasihe:    
   Пришел к парню. Как бы эту скатёрку у него выманить?
- Mina andan sinii pihkmuden i kivuden.    
   – Парень, дай мне скатёрку ненадолго, на время, гостей я позову.
A bajar' sanui prihäižele:    Я тебе денег дам.
   
- Mina stroin sinii perti'n čoman i andan dengoid'.»    Парень согласился:
   
Bajar' män’ kodihe, leviti pihkmuden    – Я дам тебе скатёрку и жерновок.
stolale:    
   А барин говорит парню:
- Ak, tuleške tänna, mitte miil bohastv.»    
   – Я построю тебе хороший дом
Ak tuli.     и денег дам.
   
Bajar':    Барин пошел домой, расстелил скатёрку на столе:
   
- Anda, pihkim, söda!    – Жена, иди-ка сюда, какое у нас богатство.
   
Pihkmudele tegihe kaiked.    Жена пришла.
   
Bajar' da bairak igäs ii nägišket ningošt’ elod.    Барин:
   
- Minai ii kaik vuu sid ole.»    – Дай, скатерть, поесть.
   
Pani kivuden stolale.    На скатёрке всего появилось.
   
Jouhodab kivudou, sid’ vuu paremb tegihe stolou.    Барин и барыня вовек не видали
   такой жизни.
Bajar' dumaib: «Enamb en anda prihäle tagaz necidä.»    
   – У меня не все еще тут.
Prihäine kävel’, kävel’ pakičemha, bajar' anda ii kivut i pihkmut. I dengoid' ii anda, i pertid' ii stroi.    
   Поставил жерновок на стол.
Mam ištub da värižeb:    
   Помелет жерновом, тут еще лучше на столе появилось.
- Ele miil gor'a-gorkijoile ozad.    
   Барин думает: «Больше не отдам парню этого обратно».
Prihäine:    
   Парень ходил-ходил просить, барин не отдает жерновка и скатёрки. И денег не дает, и избы не строит.
- Mamoi, ala väriže,    
mina tegen ozan.    Мать сидит и плачет:
   
Mäne sina kävele, vuu kerd pakiče.    – Нет нам, горемычным, счастья.
   
Mam mäni, bairile jougha kumarzihe, bairil' adivoit töuz’, - stolan taga išttas, pihkmut levitet, kivut stolau.    Парень:
Adivoičese adivod.    
   – Мама, не плачь, я добьюсь
Akaine moliškanzihe bairile:    [букв.: сделаю] счастья.
   
- Anda pihkmut da kivut.    Сходи ты, еще раз попроси.
   
Bajar' akašt’ tuukou:    Мать пошла, барину в ноги поклонилась, у барина полно гостей – за столом сидят, скатёрка расстелена, жерновок на столе Угощаются гости.
   
- Kut sä rohtit' tulda minun pertid' stramm'm'ah'a, virzuiš lavale polgid'.    Женщина стала умолять барина:
   
Lavad bairil hoštetas.    – Отдай скатёрку и жерновок.
   
Akaižen irdha tuuki bajar'.    Барин вытолкал женщину:
   
- Vuu tule pakičemha, mina sindai ripputan, adivoide aigan sina stramid' mindai.    – Как ты посмела прийти, дом мой срамить, в лаптях мои пол топтать!
   
Akaine män’ värunke kodihe:     Полы у барина блестят.
   
- Oi, poig, poig, linneb näl'ghä kolda.    Барин вытолкал женщину на улицу:
   
A prihäine:    – Приди еще просить – я тебя повешу, ты при гостях срамишь меня.
   
ä Em kolgoi, mina mänen iče.    Женщина с плачем пошла домой:
   
Prihäine oti dubinaižen i mäni bairinnost.    – Ой, сын, сын, придется с голоду помирать.
   
- Anda minii, bajar', pihkmut i kivut.    А парень:
   
Bajär prihäšt’ tuukou.    – Не помрем, я сам пойду.
   
Prihäine:    Парень взял дубинку и пошел к барину.
   
-Ed anda hiiväižou, mina otan toižin'.    – Отдай мне, барин, скатёрку и жерновок.
   
Prihäine dubinaižele:    Барин парня вытолкал.
   
- Löške händast, pane hiit’ kaikid'.    Парень:
   
Dubinaine kaikid' löškanz', ezmäi bairid', sid’ adivoid', muga pani hiidäzoi, bajar' moliškanzihe:    – Не отдашь по-хорошему, я возьму иначе.
   
- Ota kivut i pihkmut, vaise kel'dä dubinašt’.    Парень дубинке:
   
Prihäine dubinaižen keldi, kivuden da pihkmuden oti, mäni mamazennost.    – Бей его, дай им всем!
   
- Mamoi, mamoi, mii nugude eläskandemai.    Дубинка начала всех бить, сначала барина, потом гостей, так надавала им! Барин стал просить:
   
Pihkmuden da kivuden pani stolale.    – Возьми жерновок и скатёрку, только уйми дубинку!
   
- Pihkmut, anda söda.    Парень остановил дубинку, взял жерновок и скатёрку, пошел к матери.
   
Pihkmut adnoi kaiked.    – Мама, мама, мы теперь заживем.
   
Prihäine kivudou jouhouz’, sigä tegihe vuu enamb.    Положил скатёрку и жерновок на стол:
   
Prihäine mamalez:    – Скатёрка, дай поесть!
   
- Kacu, nügude bahattuimai.    Скатёрка дала всего.
   
I nügude-ki etelas prihäine da akaine čomin'.   Парень жерновом помолол, тут стало еще больше [еды].
   
   Парень матери:
   
   – Смотри, теперь мы разбогатели.
   
   И теперь живут парень с матерью хорошо.